0
Malagrotta presuda

Kakvo je stanje u oblasti upravljanja otpadom posle presude u slučaju Malagrotta?

radio3-rai-it

Više od 30 godina deponija Malagrotta bila je najveća u Evropi, i na njoj se odlagao komunalni otpad iz Rima i nekoliko okolnih opština iz regije Lacio. Evropski sud pravde nedavno je doneo presudu po kojoj deponija Malagrotta krši odredbe EU propisa koji regulišu deponije i upravljanje otpadom.

Tokom “infringement” postupka (to je postupak koji Evropska komisija pokreće protiv država članica za koje istragom utvrdi da krše evropske propise) dokazano je da je čvrsti komunalni otpad odlagan na deponije u Rimu (bar do 1. avgusta 2012.) a da prethodno nije bio tretiran, niti je organska frakcija otpada bila stabilizovana. Ovakvim ponašanjem Italija je prekršila odredbe EU propisa o deponijama i upravljanju otpadom, pre svega jer je dozvolila da se čvrst komunalni otpad odlaže na deponiju Malagrotta i drugih 5 deponija bez prethodnog tretmana, suprotno odredbama Direktive o deponijama. Pored toga, po Evropskom sudu pravde, Italija je odgovorna jer nije uspostavila integrisanu i adekvatnu mrežu za odlaganje otpada, kao ni postrojenja za ponovno iskorišćenje mešanog komunalnog otpada, koja koriste najbolje dostupne tehnike.

Prema “Malagrotta presudi”, Italija ne samo da je prekršila član 4. Okvirne direktive o otpadu koji se odnosi na hijerarhiju upravljanja otpadom, već i član 13. koji kaže da zemlje članice treba da preduzmu sve neophodne mere kako upravljanje otpadom ne bi ugrozilo zdravlje ljudi i životnu sredinu. Kao što to hijerarhija otpada zahteva, odlaganje na deponije je najnepovoljnija opcija za zbrinjavanje čvrstog komunalnog otpada i treba je svesti na najmanju moguću meru. Međutim, tamo gde otpad mora da se odlaže na deponije, on mora da se odloži na deponije koje ispunjavaju specifične zahteve iz Direktive o deponijama, a jedan od njih je adekvatan tretman otpada.

Ovo pitanje bilo je ključno u presudi Evropskog suda pravde, jer kako bi se izbegli bilo kakvi rizici, samo otpad koji je prethodno tretiran može da se odlaže na deponije. Šta uopšte podrazumeva taj “tretman” i šta se dešavalo na tim deponijama u Italiji? Prema Direktivi o deponijama tretman otpada obuhvata “fizičke, termičke, hemijske ili biološke procese, uključujući i razvrstavanje otpada, koji menjaju karakteristike otpada sa ciljem smanjenja zapremine ili opasnih karakteristika, olakšanja rukovanja sa otpadom ili podsticanje ponovnog iskorišćenja”. Sud pravde je zaključio da je Italija slala otpad na deponiju Malagrotta bez adekvatnog prethodnog tretmana i zbog toga je kaznila Italiju, jer po shvatanju Suda taj predtretman je trebao da obuhvati adekvatno razvrstavanje otpada i stabilizaciju organske frakcije, tako da samo skladištenje otpada kao u slučaju Malagrotta nije bilo dovoljno.

bager-malagrotta

Dakle, kakva je situacija posle Malagrotta presude? Evropska komisija trenutno proverava usaglašenost sa ovom presudom širom Evrope, i dok se čekaju zaključci studije Evropske komisije u vezi implementacije, situacija na žalost nije ništa bolja ni na mnogim drugim deponijama.

I mada se odluke u vezi komunalnog otpada uglavnom donose na lokalnom nivou, EU je definisala u Okvirnoj direktivi o otpadu osnovni koncept i principe u vezi upravljanja otpadom u EU. Opšti cilj ovog propisa bio je da se obezbedi da se otpadom upravlja na način kojim se ne ugrožava zdravlje ljudi i životna sredina, a posebni značaj dat je minimizaciji rizika za vodu, vazduh, zemljište, biljke ili životinje, smetnjama koje potiču od buke ili mirisa, i mogućim štetnim efektima na prirodu ili mesta od posebnog interesa.

piramida

Kako bi se sprečio ili smanjio negativni uticaj otpada, potrebno je ozbiljnije se pozabaviti sveobuhvatnim uticajem korišćenja resursa i raditi na tome da njihova upotreba bude efikasna u održiva. Kako bi se to postiglo, direktiva je uvela dobro poznatu petostepenu hijerarhiju otpada na čijem vrhu se nalazi prevencija stvaranja otpada, zatim sledi priprema za ponovnu upotrebu i reciklaža. Na dnu ove hijerarhije, Direktiva stavlja operacije ponovnog iskorišćenja (npr. ponovno iskorišćenje u cilju dobijanja energije) i kao poslednje, odlaganje.

Glavni prioritet upravljanja otpadom je smanjenje potražnje za novim prirodnim materijalima (tzv. “virgin materials”) i izbegavanje stvaranja otpada, što bi trebalo da se postigne prevencijom –  merama koje se preduzimaju pre nego supstanca, materijal ili proizvod postanu otpad, i minimiziranjem upotrebe materijala u proizvodima.

Jednu stepenicu niže nalazi se ‘priprema za ponovnu upotrebu’. Kada se jednom stvori otpad, priorit je da se, ako je to moguće, kompletni proizvodi ili njihove komponente ponovo iskoriste za iste namene za koje su ranije bili iskorišćeni i da se na taj način proizvodu da ‘nov život’, najčešće njegovom popravkom.

Ukoliko popravka nije moguća, daje se prednost reciklaži, uključujući tu bilo kakvu operaciju ponovnog iskorišćenja kojom se otpadni materijali prerađuju u proizvode, materijale ili supstance, bilo za iste ili druge namene. Zemlje članice treba da preduzmu sve neophodne mere za promovisanje visokog kvaliteta reciklaže i zbog toga treba da uspostave odvojeno prikupljanje otpada.

Posle prevencije, ponovne upotrebe i reciklaže, Okvirna direktiva o otpadu stavlja ostale operacije ponovnog iskorišćenja, kao što je ponovno iskorišćenje u cilju dobijanja energije, gde se otpad spaljuje radi dobijanja toplote i električne energije. Ako ponovno iskorišćenje koje bi bilo dovoljno energetski efikasno nije moguće, onda se otpad odlaže, što je svakako najmanje povoljna opcija, i predstavlja bilo koju operaciju kojom se otpad eliminiše, a da pri tome nema nikakvog povraćaja, niti materijala, niti energije.

I mada Okvirna direktiva o otpadu nudi jasne smernice kako da se upravlja otpadom na održiv način i uvodi kao obavezu izradu planova upravljanja otpadom i odvojeno prikupljanje nekih frakcija otpada, pokazalo se da ne samo da nije dovoljna da EU učini resursno efikasnim, već nije uspela ni da obezbedi bezbedno i pravilno upravljanje otpadom u EU. Jedan primer za ovo je preporuka da se odvojeno prikuplja bio otpad, kako bi se ugljenik ponovo vratio u zemljište i izbeglo odlaganje ovog otpada na deponije, koja nije ni blizu ispoštovana od zemalja članica EU. Takođe, i obaveza da se dostigne vrednost od 50% reciklaže daleko je od realizacije u mnogim zemljama članicama, čak i ako se u obzir uzmu samo papir, metal, staklo i plastika.

Pored obaveza definisanih u Okvirnoj direktivi o otpadu, zakonodavstvo EU propisuje dodatne obaveze kroz druge propise u oblasti upravljanja otpadom, kao što su Direktiva o deponijama i Direktiva o ambalaži i ambalažnom otpadu, koje su u nadležnosti Evropskog suda pravde. Presuda Malagrotta je jedan od najznačajnijih skorašnjih slučajeva koje je vodio Evropski sud pravde. Ovaj slučaj daje jasne smernice o implementaciji Okvirne direktive o otpadu i Direktive o deponijama i očekuje se da će imati veliki uticaj na odlaganje otpada.

Da li je prestonica Italije  izvukla neku pouku posle ove presude?

U Rimu je uvek najveći problem gde smestiti još jednu deponiju, a nedavno je predsednik kompanije Ama (javnog komunalnog preduzeća koje upravlja otpadom u Rimu) Daniele Fortini nagovestio mogućnost ponovnog otvaranja Malagrotta. Još jednom se kao prioritet ne postavlja kako da Italija ili Rim postanu resursno efikasni, već kako se otarasiti otpada kako bi se izbegle vanredne situacije. Uvek se polazi od kratkoročnog rešenja, umesto od dugoročnog. U ovom trenutku deluje da prelazak sa linearne na cirkularnu ekonomiju nije među njihovim prioritetima, što je u potpunoj suprotnosti sa vizijom EU i prioritetnim ciljevima.

Da li je zakonodavstvo EU naučilo nešto iz ovog slučaja?

Dugo vremena EU je fokus u propisima koji regulišu otpad stavljao na pravilno odlaganje otpada, na njegovo zbrinjavanje tako da se minimizuju štetni efekti po životnu sredinu, zdravlje ljudi i društvo. Koncept cirkularne ekonomije je ovo promenio i istakao značaj produžavanja životnog veka u upotrebe proizvoda i materijala.

I zaista, paket propisa iz oblasti cirkularne ekonomije mogao bi da bude najbolja šansa za implementaciju Malagrotta presude, tako što otpad više ne bismo morali da odlažemo. Međutim, iako se po prvi put uvodi obaveza odvojenog prikupljanja bio otpada, ova obaveza se primenjuje samo tamo gde je to tehnički, ekološki i ekonomski moguće. Zero Waste Europe se zalaže da odvojeno prikupljanje otpada bude obavezno za sve i da se obezbedi kompostiranje ili anaerobna digestija bio otpada. Apeluje se na EU zakonodavstvo da sprovodi ovu presudu i da doprinese efikasnoj implementaciji hijerarhije upravljanja otpadom, time što će prevenciju otpada postaviti kao centralnu tačku svih politika upravljanja otpadom.

S druge strane, važeće EU zakonodavstvo izgleda da ne podstiče primenu hijerarhije upravljanja otpadom, i zbog toga bi trebalo uraditi reviziju mnogih direktiva – da bi se zakonodavstvo uskladilo sa opredeljenjem EU, uključujući tu Okvirnu direktivu o otpadu. Ako na primer pogledamo ekonomske podsticajne mere na nivou EU, one i dalje nastavljaju da podstiču odlaganje otpada umesto reciklaže. Zbog toga bi pre svega odmah trebalo ukinuti štetna podsticajna sredstva. Onda bi se trebalo pozabaviti prevelikim brojem insineratora, a kako bi se reciklaža učinila atraktivnijom EU bi trebalo da uvede zakonske i ekonomske podsticajne mere, kao što su zabrana sagorevanja i odlaganja reciklabilnog otpada.

 

Autor: Miriam Scolaro


Izvor: August Zero Waste Europe Newsletter